Slovenska Mitologija

[dreadx]

SVEVISNJI – Kosmicki Apsolut koji objedinjuje sve Bogove i citav kosmos u jednu celinu.
Svi ostali Bogovi – to su "ruke" ili "instrumenti" Svevišnjeg, ali te "poluge" nisu pasivne, one imaju svoju sopstvenu slobodu volje, one su subličnosti Svevišnjeg. Zato je nemoguće poklanjati se Svevišnjem, ne ukazujući put prema njemu, pošto to označava poklanjati se odmah svim Bogovima, uključujući i Tamne. Svevišnji ima strukturu, i ljudima se daje mogućnost da iz te strukture izaberu bele ili crne sile.

ROD (u hinduizmu Brahma) – prvobitno ispoljavanje Svevišnjeg Apsoluta, tvorca čitavog sveta. Do njegove pojave čitava vasiona se nalazila u stanju "nepostojanja".

TRIGLAV – Trojedini Bog. Objedinjuje u jednu celinu tri hipostasije bića: Jav; Nav i Prav. Triglav oličava prostor u kome se nalazi i živi čovek. Čoveku se daje sloboda volje i mogućnost da sam bira svoj put – pravilan ili nepravilan. Kao rezultat toga puta čovek stiče sebi odgovarajuću karmu – duhovni zbir svih dobrih i loših dela.
   JAV – realna hipostasija bića. Njeno oličenje je – objektivan, ispoljen, vidljiv, realan, materijalni svet. To, što je izvan ljudske ličnosti.
   NAV – svet nerealan, nematerijalan, antimaterijalan, zagrobni, nevidljiv, hipotetičan, uključujući lažnu hipostasiju bića.
   PRAV – potencijalno pravilna hipostasija bića. Prava – to je sistem  sveukupnih zakona i pravila, koja je ustanovio Svarog, po kojima treba da živi pravilan dobar čovek. Živeti po Pravu – to znači pravilno misliti, pravilno govoriti i pravilno raditi.
   
   SVARGA – nebesko carstvo Bogova, zvezdano nebo, vasiona (naša galaktika). Vasiona se nalazi u stalnom pokretu. To kretanje ima cikličan, kolebljujući karakter. Vasiona se složeno obrće (oko mnogih osa), i to kretanje se naziva točak Svarge, učvršćen kod Polarne zvezde. Postoji mnogo nivoa i osa obrtanja. Zemlja oko svoje ose – za jedan dan i noć. Zemlja oko sunca – za jednu godinu. Zemljina osa, kao osa čigre, sama se polako obrće. Pun obrt toga kretanja se odvija približno za 26 000 godina. To obrtanja dovodi do toga da polako smenjuju jedno drugo zodijačna sazvežđa, koja se vide u momentu prolećne ravnodnevnice na severu. Pun obrt se deli na 12 zodijačnih Era, od kojih svaka traje 2160 godina. To vreme se naziva Kolo (krug) Svarge.
   
   SVAROG – Bog neba. Bog duhovnog sveta, rodonačelnik slovenskih Bogova. Svi osnovni slovenski Bogovi su – deca  Svaroga, zato se oni zovu Svarožići. Tvorac našeg zemaljskog sveta. Četvoroliki Bog. Njegova 4 lika označavaju 4 strane sveta na zemlji, a u kosmosu –  četvorodimenzionalni prostor.
   
   PERUN (kod baltijskih naroda PERKON, PERKONAS) – Bog oluje i rata, gromovnik, pokrovitelj kaste vitezova (knezova i vojnika, na sanskrtu kšatrija). Sin Svaroga i Lade. Perun je – ljut Bog u odnosu na neprijatelje Domovine, ali je milostiv i pravedan prema prijateljima Rusije. Duh Peruna – to je duh vojnika. Ali vojnik nije onaj ko teži da ratuje radi rata. Vojnik – to je onaj ko je uvek spreman da ratuje, ako za to postoji potreba. Ako takve potrebe nema, onda se vojnik može baviti stvaralačkim radom. Duh vojnika – to je potencijal snage.  Simbol Peruna je – drvo Hrast.
   SVETOVID – Bog svetlosti, cuvar ljudi od strane tame.
   VELES (u maloj Aziji Vaal, u Indiji Valu) – Bog mudrosti. Sin Roda i svete krave Zimun. Pokrovitelj sloja (kaste) čarobnjaka (mudraca, duhovnih učitelja, na sanskrtu brahmana). Pokrovitelj pesnika. Pokrovitelj domaćih životinja. Bog bogatstva.
   LADA – Majka većine Bogova. Bogorodica. Boginja lepote, ljubavi i sklapanja brakova. Svaki mladi bračni par prinosio je boginji cveće, žive ptice, med i jagode.
   RA, SURIJA – opšti naziv Boga sunca. Sunčeva energija – to je stalan tok života.
   HORS – sin (hipostas) Boga sunca Ra. Bog sunca koji je pošao od zime prema proleću. Mlado sunce, koje se preporađa. Njegovo je vreme posle zimskog solsticija (najduža noć, najkraći dan) 21-22.decembra do prolećne ravnodnevice (trajanje dana i noći jednaki) 21.marta.
   JARILO – sin (hipostas) Boga sunca Ra. Njegovo vreme je od prolećne ravnodnevice posle 21.marta do letnjeg solsticija (najduži dan, najkraća noć) 21-22.juna. Odavde potiče nemačka reč »Her« (gospodin), francusko »Bon Jour« (dobar dan), italijansko »Bon diorno« (dobar dan).
   DAŽBOG – sin (hipostas) Boga sunca Ra. Njegovo vreme je od letnjeg solsticija 21-22.juna do jesenje ravnodnevice (jednaki dan i noć) 23.septembra. Bog koji nosi svetlo i letinu koju daje svima. Njegovo ime je nastalo od spoja reči »dati« i »Bog«. Njegov idol je stajao na brdu u Kijevu. Pokroviterlj svadbi. Rusi su – unuci Dažboga, a on je njihov rodonačelnik i pokrovitelj.
   OVSENJ (JASENJ, TAUSENJ, BAUSENJ) – sin (hipostas) Boga sunca Ra. Njegovo vreme je od jesenje ravnodnevice 23.septembra do zimskog solsticija. Odavde potiče reč »jesen« i drvo jasen.
   ZARNICA (ZARJA, ZARENICA) – Boginja jutarnje zore. Supruga Boga Horsa.
   BELBOG – opšti Bog svih svetlih kosmičkih sila (Bogova). Oličenje svetlosti. Bog dobra, uspeha, sreće.  Belbog se stalno bori sa Crnobogom, podržavajući u Svargi dinamičku ravnotežu suprotnih sila: stvaranja i rušenja; svetla i tame; toplote i hladnoće; dobra i zla; ljubavi i mržnje i t.d.
   CRNOBOG – Nista, nebitisanje, zaborav, protivnik strasti, ANTIMATERIJA
   
   MATI VLAŽNA ZEMLJA – Boginja zemlje. Okretanje zemlje – to je onaj generator elektromagnetne energije, bez koga život na zemlji takođe nije moguć. Pagani su to razumeli i odnosili su se prema zemlji kao prema majci. Za 3 miliona godina paganskih civilizacija zemlja nije pretrpela štetu od čoveka. Ali svega za 3 hiljade godina  judohrišćanstva ljudi su doveli zemlju u najteže krizno stanje. To je pre svega zato što se judohrišćanstvo nepažljivo odnosi prema zemlji, kao prema majci, već propoveda koncepciju pokoravanja prirode. Pravo ime zemlje je – Terra. Ime Terra označava: treća (ter) planeta od sunca (ra). I takvim kosmičkim znanjima pagani, koje judohrišćani smeju da nazivaju divljacima, su vladali mnogo hiljada godina pre nego što je stvoren prvi teleskop.
   SIMARGL (SEMARGL), – Bog vatre.
   LAD – Bog primirenja i sloge, prijateljstva, iskrenosti. Njegovo ime odgovara reči »ladonj« (dlan) kao znaku otvorenih poštenih namera..
   LELJ – Bog ljubavi i strasti. Njegovo ime odgovara reči »lelejatj«, to jest paziti, voleti. Prikazivan je u vidu dečaka zlatne boje kose: jer ljubav je slobodna i neuhvatljiva. Lelj baca iz ruku iskre: jer strast je plamena, žarka ljubav! Lelj je isto što i grčki Eros ili starorimski Amor, samo što oni pogađaju ljudska srca strelama, a Ljelj ih je spaljivao svojim jarkim plamenom.
   POLELJA – drugi sin Boginje ljubavi Lade, mlađi brat Lelja. Idući za Leljom – Bogom ljubavi, on je Bog braka, jer brak sledi za ljubavlju i venčava je. On je isti Bog, što i grčki Himenej.
   LELJA (DODOLA) – Boginja leta kao godišnjeg doba i leta ljudskog života – mladosti. Pokroviteljica mladih devojaka. Odavde potiče naziv cveta »lilija« (beli ljiljan, krin), indijsko »lotos«, »lola« – tulipan na iranskom ( i na tadžičkom, i na osetijskom).
   USLAD (OSLAD) – Bog veselja i svakog blaženstva, pirova, šetnji i uživanja, verni saputnik Lade, Boginje ljubavi.
   STRIBOG – Bog vetra. Bog vihor.
   KOLJADA – oličenje novogodišnjeg sunčevog ciklusa. Na dan rođenja Koljade u božićnim pesmama (koljadama) sadržane su magične zakletve – želje uspeha kući, traženje poklona od domaćina kuće, predskazivanje razaranja škrticama.
   Reč »kolo« u slovenskim jezicima znači – krug. Od Koljade potiče reč »kalendar«.
   ŽIVA (u Induizmu Višnu) – žensko Božanstvo. Kći Lade. Oličava životnu silu i suprotstavlja se smrti. Njena funkcija je – očuvanje i nastavak života. Odavde reči »život«, »živ«.
   GAMAJUN – ptica proročica, poslanik Boga Velesa, njegov glasnik. Osvetljava budućnost onome ko ume da čuje tajne. Gamajun zna sve na svetu o poreklu zemlje i neba, Bogova i heroja, ljudi i čudovišta, ptica i zveri.
   IRIJ – analog raja, gde živi Svarog, svarožići i ruski preci.
   KRIŠENJ (u induizmu Krišnu) – Bog krova nad glavom. Odavde reči »kriša« (krov), »kriška« (poklopac).
   MARENA (MARA) – Boginja smrti, supruga Černoboga. Odavde reči »smrt«, »mor« (pomor), »morg« (mrtvačnica).
   VIJ (DIJ, DIJEVIC,NIJ, NIJAN) – Nemilosrdan Bog, sin Cnoboga i koze Sedunj. Vojvoda vojske Cnoboga, gospodar pakla, zapovednik mučenja. Oličenje onih strašnih kazni, koje očekuju posle smrti sve nitkove, ubice i ološe, sve isusovce i judeje.
   POZVIZD – svirepi Bog  bura i nepogoda.
   PORENUTA – pokrovitelj moreplovstva. Ima četiri lika, okrenuta na sever, jug, zapad i istok, tako da to Božanstvo može da prati sva četiri vetra i čuva putnike i brodare od svih neočekivanih žestokih i svirepih oluja. Peti lik se nalazi na grudima Porenute, i njegove oči su uvek uperene dole, jer tako je Božanstvo čuvalo svoje štićenike od podvodnog kamenja, neočekivanih plićaka i morskih čudovišta.
   PROK – Bog poslovnih i preduzimljivih ljudi. Prok je – pametan, lukav, prepreden Bog, slovenski Merkur, koji je pokrovitelj moreplovaca i trgovaca, lovaca i ratara, kovača i pekara. Svih koji neumornim radom pomažu procvat svog posla, svoje porodice, koji uvećavaju svoja bogatstva.
   ČISLOBOG – Bog vremena i astrologa.
   DEVANA (kod Rimljana – DIJANA) – Boginja lova.
   KUKER – Bog plodnosti.
   BABA-JAGA – šumska starica-čarobnjak. Živi u šumi u kolibi na kokošjim nožicama. Ima veliku bioenergiju. Mnogo zna, ume da leči. Odnos prema običnim ljudima je različit. Ne voli ljude slabog duha i ludake i prema njima se odnosi žestoko. Ali može da pomaže i heroju, ako u njemu oseća hrabrost i snagu duha.
   LEŠIJ – gospodar šume i zveri. Njegov odnos prema čoveku zavisi pre svega od toga kako se čovek ponaša u šumi. Ako čovek bez potrebe obara drveće i rastinje, đubri, odnosi se prema šumi nemarno, Lešij ga okružuje u šumi i uništava. Ako se čovek prema šumi odnosi marljivo, Lešij ga ne dira. Ali u celini Lešij se prema čoveku ne odnosi dobronamerno, pošto u čoveku vidi izvor opasnosti za šumu.
   VODJANOJ – oličenje stihije vode. Loš duh.
   POLKAN – polubog natprirodne sile i neverovatne brzine trčanja. Iznad pojasa ima telo i izgled čoveka, ispod pojasa ima figuru konja (Polkan = polukonj), kao drevnogrčki Kentaur. Polkan je neobično odvažan i ratoboran. Kada su naši drevni preci ratovali, on i njegovi srodnici su se trudili da im obavezno pruže pomoć, i borili su se zajedno i tako hrabro, da je njihova slava nadživela vekove!
   DRVO – paganski simbol života. U materijalizmu sva tri vremena: prošlo, sadašnje i buduće su prekinuta i uzajamno ne deluju. Ustvari vreme nije tako uređeno. Pomoću simbola Drveta paganstvo pokazuje jedinstvo i uzajamno delovanje sva tri vremena: prošlog, sadašnjeg i budućeg.
   Deblo drveta oličava sadašnje vreme, nas same. Ono što je ispod zemlje – korenje drveta oličava prošlo vreme, svet mrtvih, naše pretke. Kruna oličava buduće vreme – naše potomke: najpre decu, zatim unuke, zatim praunuke i t.d.

[SRX]

uuuuuuuuuu, sjajno!
gde si ovo našao?

a pošto se tema zove Slovenska Mitologija, moram i ja preporučiti jedno sjajno delo, koje se ne bavi baš mitologijom, već slovenskom naučnom fantastikom - u pitanju je "Futuroslavija", Dejana Ajdačića, koju je izdao LK skoro, i ima da se nađe u Beopolisu, i čitao sam, i sjajno je.
inače, baš je teško naći išta o mitologiji, pa me zanima gde si ovo iskopao?

[dreadx]

Idemo redom
1. Aleksandar Asov - Slovenska Astrologija pesic i sinovi
2. Aleksandar Asov - Slovenski Bogovi,pesic ima i electro izdanje, pa koga interesuje pm
3. Aleksandar Asov, Jurij Miroljubov - Slovenske Vede pesic
5. Jurij Miroljubov - Arijevci pesic
6. Cajkanovic - Mit i Religija u Srba
7. ...ima dosta ne mogu sad da "ronjam" po biblioteci
obilje materijala na Rastko, a ko razume ruski http://slav.olegern.net/index.php
+udarac ruskih bogova - istarhov (WARNING)siri nacionalnu, rasnu i versku mrznju, nije za sve, samo za vec izgradjene licnosti, koji bi je procitali i analizirali kao naucnici.

[Judge Redeemer]

Extra...
Znao sam ja neshto o slovenskoj mitologiji ali ovo...
Neam reci...

[dreadx]

Nije bas savrsena lista, treba je malo doraditi,( npr. kuker je predstavljao obicnog sumskog duha, a ne boga plodnosti), zatim treba dodati:
BOG KUPALO - Bog cistote i leta, prikazivan je s jabukama u rukama i sa krcagom vode.
RADOVIT: Bog skupova i savetovanja, drustvenih odluka i vaznih skupova.
KARINA: Boginja zalosti, placa, jauka
CRNI HOROS - Crno sunce CRNI PERUN - nevreme, nisu cesto pominjani kako se ne bi prizivala nesreca
Borba Beloboga i Crnoboga se izrazavala kroz smenu sezone lepog vremena sa zimom, a zatim pobedom Beloboga nad Crnobogom (tama se povlaci pred svetloscu) i povratkom Jarila-Dajboga-Sunca i pojavom RAJ-Duge tj. RADUGE Perunovog mosta.
KVASURA - bog piva-vina-zabave


Istorijski izvor no:1;VELESOVA KNJIGA (za koji mnogi tvrde da je falsifikat, ali oni nemaju pojma) izvod iz VELESOVE KNJIGE:
"Molimo se i klanjamo se prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne. I tom živom vodom napaja i život nam daje dok ne stignemo do livada rajskih, blaženih. A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti oživljavaš nas neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom Prava kroz bitke do Velike Trizne. I svi poginuli u borbi – neka večno žive u Perunovom puku. Bogu Svetovidu slavu uznosimo jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo pesmu jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i stoga mu hvalu pojemo. Pevamo i igramo njemu i prizivamo boga našeg da on zemlju sunce i zvezde postojano u svetlosti održava. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Neka nas u zagrljaj kao decu primi jer ovako stoji: Ono što je stvoreno – polovičnim umom ne biva viđeno. Jer tajna je velika, kako to Svarog biva u isto vreme i Perun i Svetovid. Dva bića u nebu sadržana, Belobog i Crnobog su, a njih oba Svarog drži i zapoveda. Za njima dolaze – Horos, Veles i Stribog, a zatim – Višenj, Lelj i Letic.
 
Zatim Radgost, Krišni i Kolada, a za njima – Udrzec, Sivi Jar i Dajbog. Za njima slede – Belojar, Lada, Kupala – Senić, Žitnić, Venić – Zrnić, Ovsenić, Prosić - Studić, Ledić i LJutić, a za njima – Ptičić, Zverić i Milić – Doždić, Plodić i Jagodić – Pčelić, Irestić i Klenčić – Jezerkić, Vetrić, Slomić - Gribić, Lović i Besedić – Snežić, Stranić i Svendić – Radić, Svetić, Krivić – Krasić, Travić i Steblić, a za njima slede – Rodić, Maslenić i Živić – Vedić, Listvić i Cvetić – Vodić, Zvezdić i Gromić – Semić, Lipić i Ribić – Brezić, Zelenić i Gorić – Stradić, Spasić i Listverić, Mislić, Gostić i Ratić – Stranić, Čurić i Rodić – a tu već Smurgl – Ognj*bog jarostan i prek rađa se brzo. To je suština Triglava jer svi od njega potiču i njemu se opet vraćaju. A tu je divni Irij i tamo Ra reka teče deleći Svargu od Java, a Čislobog odbrojava dane naše i bogu svoja brojanja saopštava: kada je nebeski dan a kada noć. I on dane deli na dane Java koji su dani božiji i noć u kojoj samo je bog naš Did – Dub – Snop. Slava Perunu – Ognj*bogu koji strele na neprijatelje šalje i vernop stazom predvodi koja je čast i sud vojnika. On-zlatorun, milostiv i pravedan."

KASHCHEJ/Кощей - Bog podzemnog sveta
DEVANA - Boginja zveri, mladih devojaka
MOR/MORANA - bogovi smrti
Чур - Bog celosti

[Judge Redeemer]

Po kolicini bogova slicni su galima (koji su imali cak i boginju pokoshene trave)....
Ali jako lepo si to pretstavio...

Mada kad pomislim da to treba sve da ucim za ispit sad kad mi pocne fax uopshte mi nije lepo...

[dreadx]

...galima, grcima, germanima a hindusima i zoroastrijancima po osnovnim metafizickim principima.
Slovenski meseci:
1.varijanta
1.Просинец (Январь)
2.Сечень (Февраль)
3.Сухый (Март)
4.Березозол (Апрель)
5.Травень (Май)
6.Кресень (Июнь)
7.Червень (Июль)
8.Серпень (Август)
9.Рюень (Сентябрь)
10.Листопад (Октябрь)
11.Грудень (Нобярь)
12.Студень (Декабрь)

2.varijanta
Зима:
1.Стужень (Декабрь)
2.Лютень (Январь)
3.Березень (Февраль)
Весна:
4.Кветень (Март)
5.Травень (Апрель)
6.Червень (Май)
Лето:
7.Липень (Июнь)
8.Серпень (Июль)
9.Версень (Август)
Осень:
10.Жёлтень (Сентябрь)
11.Листопад (Октябрь)
12.Грудень (Ноябрь)

3. varijanta
1.Стужень (Январь)
2.Лютень (Февраль)
3.Березень (Март)
4.Кветень (Апрель)
5.Травень (Май)
6.Червень (Июнь)
7.Липень (Июль)
8.Серпень (Август)
9.Версень (Сентярбрь)
10.Жёлтень (Октябрь)
11.Листопад (Ноябрь)
12.Грудень (Декабрь)

Osnovni Praznici:
1.01 - 1 januar - Славянский Новый Год.
1.01 - 6.01 - 1-6 januara - Велесовы dani.
24.03 - 23 februara - Масленница
7.04-14.04 - 7-14 mart - Перунова Недеlja
02.05 - 2 maj - Русалий dan
06.05 - 6 maj -dan Дажьбога
4.06 - 5 jun - Ярилин dan
15.06 - 20.06 - 16-21 jun - Зелёные Святки (Духов День)
23.06 - 24 jun - Купало
15.07 - 14 jul - dan Стрибога
20.07 - 21 jul - Перунов dan

[Nenemusha]

Nisam stigla sve da pročitam, sačuvaću pa ću posle listati na miru...
Međutim, nije mi jasna jedna stvar: Ovde si rekao da je Jarilo sin boga sunca... međutim, ja sam pročitala drugu verziju ( nemam pojma koja valja, ali mislim da vredi čuti obe strane priče ): Čula sam da je Jarilo jedanaesti perunov sin, kog je veles oteo po rođenju. u svojoj mladosti ranoj Jarilo je čuvao velesova stada u podzemnom svetu, ali je kasnije odlučio da se vrati u svet bogova. Dan kad je Jarilo otvorio vrata sveta bogova je početak proleće. Tamo je Jarilo upoznao Moranu ( koja je, inače, njegova sestra bliznakinja, ali to po našim precima očigledno nije imalo mnogo veze  ) i zaljubili su se, venčali, ali kasnije je on nju prevario i ona ga je ubila zbog toga. tada nastupa zima, jer je Morana načisto propala pošto je ubila svog lepog muža, postala je matora i ružna i smatrana je za boginju smrti...
Ne mora biti tačno, ali je interesantno Ovo sam pročitala na netu, ne znam iz kojih izvora, ako hoćete proveriću...

Uzgred, mislim da je otvaranje ovakve teme brilijantna stvar. Bravo, dreadx

[Neo Anderson]

sve hvale SREADX-u na oplemenjivanju foruma i prosvecivanju ostalih clanova

[dreadx]

Po Aleksandru Asovu:"Велес предочи Диви да јој је супруг Кашчеј неверан, што је већ цео свет знао. Велес се, потом, претвори у ђурђевак. Дива га убра, помириса и са Велесом заче сина, бога Јарилу. И роди се Јарила, плод Велесове и Дивине љубави. Као и његов отац и он постаде земљорадник, и постаде он ратник, што беше и његова мајка.
У пролеће Јарила оре земљу, сеје јаре усеве."

Po Juriju Miroljubovu: Jarilo, Jaro, Jarovit, DZurilo je personifikacija sunca prolecnog. On dolazi sa ozegom kojom probija led na rekama, jezerima, a ognjenom metlom mete sneg.

Po meni, hehehe: Jarovit/Gerovit oznacava neku jarosnu, jaku, nestasnu licnost, bog rata koji je slavljen u ARKONI, cuvenom slovenskom svetilistu koje se nalazilo na ostrvu Rujan, danasnji Rigen (malo iznad Nemacke).
Stoga nije nemoguce da je imao veze sa Perunom, i ja tvoju interpretaciju smatram relativno ispravnom.

Izostavio sam zimska bozanstva: SIVI tj. Сиви i BOREJ, od kojih Jarilo preuzima primat.

[Nenemusha]

Hvala na informacijama

[Judge Redeemer]

Da dopunim dreadx-ovo izlaganje :

Vukodlak

Različite životinje (bik, konj, zmija i razne ptice) su vrlo često predmeti obožavanja u istoriji religija. Kroz fazu obožavanja životinja, u svojoj religijskoj evoluciji, prošao je skoro svaki narod, pa i naš. Verovanje u životinje kao oblik, u koji se utelovljuju različiti, većinom, zli duhovi, ili pak pojedina božanstva, je jako, naročito, u našem narodu; a i kod ostalih Slovena nije ni do danas po sve prestalo, nego se održava s tom razlikom, što sada mesta slovenskih bogova zauzimaju hrišćanski svetitelji. Neretka je stvar da se poneko božanstvo (anđeo ili svetitelj) javlja u obliku prosjaka, putnika ili čak i poneke životinje.

Duše umrlih ljudi, naročito ako su bili zli, pretvaraju se, po verovanju našeg naroda, u pojedine životinje (povampire se).

Epifanija predaka u domaće životinje, kao na pr. u zmiju pokućarku koja se naročito pazi, pa zatim u petla i u živinu uopšte, poznata je kod Srba i Rusa (Čajkanović). Pa i verovanje da duša može privremeno otići iz čoveka, obično dok on spava, i pretvoriti se u drugi kakav oblik (zmaja), poznata je kod Slovena uopšte. /Dr V. Čajkanović: Studije iz Religije i Folklora. Etnografski Zbornik, Beograd, 1924./

Jedna od zlih duša uselila se i u vuka te je tako postao vukodlak. Verovanje u vukodlaka, datira iz vrlo daleke prošlosti slovenske. Još nam Herodot (IV. 105) veli o Neurima (za koje se misli da su Sloveni) da se svaki od njih godišnje jedanput na neko kratko vreme pretvarao u vuka, ali je posle dobijao opet ljudsko obličje. Uz ovu zabelešku Herodotovu interesantno je i to, da naš narod veruje, da Srbin potiče od vuka.

Vukodlakom se smatra i onaj čovek, koji ima vučje obličje; neko koji se može da pretvori u vuka. Verovanje u ovog vukodlaka rasprostranjeno je kod svih Slovena. Vukodlaka čije ime na slovenski glasi: – vl´´kolak´´ (n. slov. volkodlak), poznaju i Bugari pod imenom: vl´´kolak´´; Srbi i Hrvati: vukodlak; Rusi: volkodlak; Česi: vlkodlak; a Poljaci wilkolak. /G. Krek: op. cit./ Vukodlaka znaju ne samo svi Sloveni nego i susedi slovenski. Tako vukodlaka nalazimo kod Grka u rečima: burkiolakas, brukolakasi i brykolakas: kod Turaka:vurkolak; kod Albanaca:vuvrvulak; a kod Rumuna: v´´rkolbk.((G. Krek: op. cit./ Vukodlakom postaje i nekršteno umrlo dete ili dete zakopano s majkom u njezinoj utrobi koje posle 7 godina naraste veliko kao vuk, ali je okrutnije od vuka. /Arhiv. za Povj. Jug. knj. VII, Zagreb, 1863./

Vuk nam u svom Rečniku pod rečju "Vukodlak – vampir, tenac (tenjac)" daje opširan opis njegov, onakav kakvim ga naš narod smatra.

Vukodlak se zove čovek, veli Vuk, u koga (po pripovetkama narodnim) posle smrti 40 dana uđe neki đavolski duh, i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovek ne može povampiriti, već ako preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče pređe. Vukodlaci se najviše pojavljuju zimi (od Božića tamo do Spasova dne). Kako počnu ljudi mnogo umirati po selu, onda počnu govoriti da je vukodlak u groblju (a gdekoji počnu kazivati da su ga gde noću videli s pokrovom na ramenu) i stanu pogađati ko se povampirio. Kadšto uzmu vrana ždrepca bez biljege, pa ga odvedu na groblje i prevode preko grobova u kojima se boje da nije vukodlak: jer kažu da takovi ždrebac neće, niti sme, preći preko vukodlaka. Ako se o kom uvere i dogodi se da ga iskopavaju, onda se iskupe svi seljaci s glogovim koljem (jer se on samo glogova koca boji: zato govore kad ga spomenu u kući: "na putu mu broć i glogovo trnje" – jer su brotnjaci pokriveni glogovim trnjem), pa raskopaju grob, i ako u njemu nađu čoveka da se nije raspao, a oni ga izbodu onim koljem, pa ga bace na vatru te izgori. Kažu da takovoga vukodlaka nađu u grobu, a on se ugojio naduo, i pocrveneo od ljudske krvi ("crven kao vampir"). Vukodlak dolazi kadšto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lepa i mlada) te spava s njome; i kažu da ono dete nema kostiju, koje se rodi s vukodlakom. A u vreme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnih i oko čardaka i koševa kukuruznih. Kažu da sve ide sa svojim pokrovom preko ramena. On se može provući i kroz najmanju rupicu; zato ne pomaže od njega vrata zatvarati kao ni od veštica.

Sem vukodlaka imađahu Stari Sloveni i druga niža božanstva ili demone kao što su bes ili besomar (za koga Leže misli da je isto što i Pizamar). Bes ili besomar biće da je bio bog grozote, odvratnosti kao što bi to etimol. reči bes kazivala: běds´´: u litvaskom baisa – strah, groza; baisus – grozan, odvratan; u lat. foedus – gnusan, gadan; u grčkom pithekos – majmun.

Osim toga demon tras, i ved (věd´´) koga su Sloveni smatrali za demona koji pomračuje Sunce i Mesec (Krek).

Naš narod veruje da se i danas, dok traju "nekršteni dani", a to je od Božića do Krstova dne, javljaju ljudima vampiri, đavoli, karakondžule, pa zatim zmajevi, koji se najčešće pojavljuju u vidu ognjevit krilate zmije, a kad idu pred oblake da se biju sa alama, onda su kao orlovi, ili duga koja tica (Čajkanović).

Vuk pod rečju "ala" veli: "za zmaja... se misli da je kao ognjeviti junak od koga u lećenju oganj odskače i svetli."

I josh jedan bog:

Trojan

Kad je reč o bogu Trojanu, po nekim starijim spomenicima, ili demonu (caru) Trojanu po našoj narodnoj priči, odmah se sećamo i slavnog rimskog cara Trajana, čija se uspomena do danas živo održala u Rumuniji, Rusiji, Bugarskoj i našoj državi.

Spomenici imena Trajanova nisu retki. U Kijevskoj guberniji pokazuje se i danas Trojanov val (bedem); u Rumuniji: Valul lui Trajan, (Trojanov šanac); masa lui Trajan (Trajanov sto stena), pratul lui Trajan (Trojanova livada); u Bugarskoj: Trojanov drum, koga Turci zovu Trajan jol; napokon u našoj državi se u Mostaru jedan most zove Trajanov most; u Dalmaciji ruševine grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak; ruševine nekog starog grada kraj N. Pazara takođe se zovu Trojanovim imenom, na koncu Trajanova tabla i ostaci na Dunavu, i grad Kulina porušen u srednjem veku takođe nosi ime Trojanovo. /Leže str. 132-33./

Naša narodna pripovetka opširno priča o Trojanu.

Teško je reći da je Trojan bog ili demon slovenski, nešto posve drugo od rimskog cara Trajana, i zato se u ovom slučaju moramo složiti s Jagićem, da je ime Trojanovo postalo od imena rimskog cara Trajana.

Sećanje na rimskog cara Trajana bez sumnje je bilo očuvano na Balkanskom poluostrvu i donjem Dunavu, u doba kad su Sloveni došli na Balkan.

Mnogobrojni gradovi duž Dunava i Save, pa zatim mnogi putevi, mostovi, klanci itd. sve se to vezivalo za ime Trajanovo.

Te gradove ili vojnička utvrđenja, koja su bila u ruševinama, leglo "zmija i jakrepa", obilazio je narod i plašio ih se, verujući da su puni zlih demona, i da su šta više te ruševine i njihovo stalno sedište. A kako su svi ti porušeni gradovi nosili Trajanovo ime, to je onda stvoren i jedan nov demon, koji je kasnije zadobio mesto među prvima, a koji se nazvao Trojanom.

U poznije vreme je narod svaki stari razrušeni grad, ma on i ne bio iz doba cara Trajana, nazvao Trojanovim, ali sad ne više po caru Trajanu, nego po demonu Trojanu, jer je verovao da u svakom starom gradu stanuje i živi Trojan.

Stariji spomenici nam sem imena Trajana, ne daju nikakvih detaljnijih podataka o njemu. Jedino i gotovo sve što o Trojanovim svojstvima imamo, to je ono, što nam naša narodna pripovetka o njemu priča.

Spomenik "Otkriće Svete Marije božje u paklu" iz XII veka kazuje nam da su Trajan, Horz, Veles i Perun bili ljudi; a "Apokalipsis apostola", apokrif iz XVI veka, veli isto tako da su Trajan, Perun i Horz bili ljudi, a tome dodaje još i to, da je Perun živeo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan u Rimu kao car rimski. /L. Leže, str. 131./

Oba ova spomenika hoće, izgleda, da dokažu to, da su Sloveni obične ljude divinizirali i obožavali; ali sem ova dva spomenika, nijedan od mnogobrojnih drugih, ne govore nam ništa o ovoj osobini Slovena.

"Slovo o polku Igorevu" nam sem toga, što Rusiju zove zemljom Trojanovom, takođe ne daje nikakve druge detalje o ovom bogu.

Vukov Rečnik i Milićevićeva "Kneževina Srbija", daju nam jedini detaljan opis Trojana i njegovih svojstava, onako, kako je narod ta svojstva Trojanova od danas sačuvao.

Na planini Ceru, u okolini Šapca, u blizini Trojanova grada, življaše neko lice pod tim imenom, veli Vuk u Rečniku.

Svake noći iđaše on u Srem kod kakve žene ili devojke. Bojaše se sunčanih zrakova, da ga ne sprže, i zato od dragane odlažaše pre sunca. Kad dođe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraća u svoj zamak. Jedne noći brat ili muž jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovca, pa poseče jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu, a petlovi ne mogahu pevati, te se tako Trojan odocni kod svoje drage. Najzad videći u čemu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stiže na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; nu dođoše volovi i rasturiše seno, te tako Trojana dohvati sunce i sprži. /L. Leže, str. 134-135./

Milićević u svojoj "Kneževini Srbiji" ovu priču, ovako priča: "U jednom zamku na planini Ceru življaše car Trojan. Imađaše tri glave. Jedna gutaše ljude, druga životinje, a treća ribe. Danju boravljaše u svome zamku na Ceru, a noću u Širinu na Savi. Narodu se nije dopadao ovaj način života, te ode i potuži se sv. Dimitriju, jednom od Trojanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: čega se on boji: "Bojim se samo sunca" odgovori Trojan. Doznavši to sv. Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trojanovu zoru. To njega omete, te se zadocni i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali dođe bik te prevrne seno i on se rastopi. – Priča dalje veli, da je Trojan u tom beganju ogluveo u selu Glušci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepčević, izgubio štit pored sela Štitari, a najveća mu se nesreća desila blizu sela Desića." /L Leže, str. 134-135./

Onde gde se u prvoj (Vukovoj) priči kazuje, da Trojan ide svake noći kod kakve žene ili devojke, imamo pojavu božanstva, koje se javlja u ljudskom obliku, zato da bi zadovoljilo svoje erotične prohteve sa smrtnim ženama; slučaj vrlo čest u religijama mnogih naroda. /Dr V. Čajkanović: Studija iz religije i Folklora, Etnogr. Zbornik XXXIV izd. Akad. Beograd, 1924./

Nije slučajno ni to da baš volovi (u prvoj priči) i bik (u drugoj) rasturuju seno, i time konačno uništavaju tog zlog demona koji guta ljude životinje i ribe. Narod svakako veruje u ovom slučaju, da je u tim volovima i biku inkarnirano kakvo dobro božanstvo. Naš narod veruje da su vo, petao, zmija i vuk životinje, u koje se vrlo često pretvaraju pojedina božanstva ili demoni.

Da se opet žene i devojke bez otpora čak i vrlo rado podaju Trojanu ima opet svog dubljeg razloga. Tu se radi o porodu. Najbolji junaci, po verovanju našeg naroda, potiču od takvih demona kao što je Trojan, zatim od Zmajeva ili Vila.
(Trojan se odrzao i u nashim bajkam i pominje se u prici o Relji Krilatici)

[dreadx]

Po nekim istraziteljima Srbi su smatrali da vode poreklo od Belog Vuka, mada nikad nisam naisao na ovaj podatak
ЧУДЕСНИ НАРОДИ

Некда давно, поред људи, Земљу су насељавали и други народи који су, такође, били унуци добрих и злих божастава.
Гмури и Алви воде порекло од Алине Светогоровне и Иљма Сварожича. Они су сродници, јер су, најпре Гмур и Алв били браћа, само што су се Гмури одметли на оца, великог бога ковача Иљма Сварожича, а Алви на мајку лепотицу Алину.
У планинама и пећинама живе Гмури, а зову се још и Гомозули и Гноми. Први су открили како се добијају руде и метали.
Уопштено говорећи то је марљив и добар народ, али су због човекове похлепе много пострадали, и зато не воле људе. Они се крију дубоко у планинским пећинама, где су подигли подземне градове и палате. Понекад излазе на површину и ако којим случајем наиђу на човека, испрепадају га својим гласним крицима.
Гмури у подземном свету ратају са горским чудовиштима и драконима. Гмури личе на људе само што су мањи растом, зато се лако крећу по пећинама. Део Гмура помешао се са људима. Људи ус од њих усвојили вештине ковачког и јувелирског заната. Гмури су родоначелници многих древних породица ковача.
Алви (Алби, Алвини, зову се још и АЛбасти, Лобасти) сродници су Гмура, само што они не могу да поднесу живот под земљом, зато им је било тешко да се сакрију од људи. Нису били склони ратовању, тао се нису ни сукобљавали већ су се склањали од рода људског. Алви су мудраци и чаробњаци, али владају само добрим магичним вештинама, не могу да науде.
Неки АЛвини придружили ус се људима и учинили много тога доброг. Маогве су подучавали магичним вештинама, тајним наукама, настојали су да оплемене човеков карактер. Много тога су постигли. Али данас Алва готово да и нема, јер је најпре на њих био уперен гнев господара који су били у служби сила таме.
Једно од последњих уточишта Алва – Елфа била је земља Евлисија – блажена земља лабудова у близини Алатирске планине. Међутим, касније ус се и одатле преселили.
Прича се да се негде на океану налази чудесно оствро на којем су се настанили, али до тог оства не воде путеви за људе. Међу вртовима који вечно цветају подигнути су замкови. Овде Алве нико не узнемирава, хране се воћем, певају песме и никада не старе.
Некада су на руској земљи, осим Гмура и Алва, живели и други чудесни народи: шумски друиди, горостаси-асилке или волотомани, као и бића белоока, житељи пећина – панови, псоглави, једнооки орици, јагињи којима управљју жене, и други. Сви они су људског рода. Део њих помешао се са Словенима, а остали са другим народима. Њихови духови и дан данас лутају по Русији и чувају древне кургане.
Други воде порекло од Анта Веелсича и Прије Богумировне. Они су се помешали са Антима. Нека козачка и черкеска племена своје претке доводе у везу са Антима. Од Велеса Асиле воде порекло горостаси Асилке и Волотомани, који су се помешали са прецима Белоруса, Пољака и Келта.
Постојало је и друго племе горостаса који се још и називају Трољи. По свему судећи они су изродили потомке титана који су, са обала Средоземног мора кренули на север својевољно, или су били прогнани. Донедавно су насељавали шуме и планине на Северу (последњи пут виђени су на Волги у близини Панових планина). Владали су вештинама црне магије, могли су да се претварају у стене и змајеве. А на крају су се изродили у злобне људождере и потпуно су истребљени.
У далекој прошлости, на Уралу и Северу Русије, живела су бића белоока и Дијеви људи. Првобитно они су били исто племе и имали су исте прародитеље. По свему судећи то су били Чурила ДИјевич и Таруса. Од њих су касније потекла многа аријска и финска племена. За њих се посебно везује Лунарна династија индијских и венедских царева. Поделили су се на религиозној основи. Дијеви људи ступили ус у Дијеву службу и одмах после битке Сварога и Дија отишли су да живе у градовима под земљом. Пружили су им уточиште житељи панови, који потичу од Пана Вијевича. А белоока бића отишла ус у пећине пре него што је Урал припојен Московском царству.

[Judge Redeemer]

Radgost

Radgost je slovenski bog, o kome je vrlo teško sa sigurnošću govoriti; i ako ima dosta spomenika o njemu.

I njegovo je ime kao i Volosovo i Simarglovo različito zabeleženo. U egzistenciju Radgosta kao boga sumnjali su naučenjaci (Brückner) verovatno zato što je još Titmar mislio da je ime Radgost, ime jednog grada, a ne slovenskog boga; zatim je Radgost priznat kao božanstvo prema mišljenju Adama Bremenskog (Kruse, Lisch, Bernar); napokon su naučenjaci izjednačivali Radgosta sa Svarožićem (Niederle, Giljferding) svakako iz toga razloga, što su izgleda i Titmar i A. Bremenski opisivali jednog te istog boga; Titmar pod imenom Svarožića (Zuarasici) a A. Bremenski pod imenom Radgosta (Radigost).

Da bi ovo razmimoilaženje Titmara a A. Bremenskog donekle izgladio, Gilferding tvrdi, da je Titmar o Radgostu pričao po čuvenju.

Poznato svetilište boga Radgosta nalazilo se u gradu Radigošću, u zemlji Ljutića a plemenu Ratara. Grad Radigošće dobio je to svoje ime svakako po imenu boga Radgosta.

Titmar nam o Radgostovu hramu i bogovima u njemu opširno priča: "U unutrašnjost (velelepnoga hrama Radgostova) stoje kipovi bogova vešto rukom izrađeni; na svakome je urezano ime njegovo; na glavi su im šlemovi, pokriveni su oklopima te izgledaju strašni. Prvi od njih zove se Svarožić; svi ga neznabošci štuju i klanjaju mu se više nego ostalim bogovima. Ovde se čuvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilišta samo u slučaju ratnoga pohoda. Tada njih nose pešaci.

Radi čuvanja ovoga blaga i hrama postavljeni su naročiti žreci, koji, kad se narod skupi u hram da žrtvuje idolima, i (umilostivi) ublaži njihov gnev, jedini imaju prava da sede, dok ostali narod stoji; žreci redom nešto za se gunđaju i u stranu raskopavaju prstom zemlju, da bi tako ispitali sudbinu i prorekli neizvesnost. Kad to svrše, onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najveći u celoj zemlji, i sa pijetetom i molitvom ga vode da pređe lagano između dvaju za zemlju utvrđenih kopalja; tim bogom nadahnutim, konjem ponovo bi gatali ono što su prvi put već bili izgatali; i ako bi se i po drugi put proreklo ono isto što i prvi put, tada ispunjavaju naumljeno delo; u protivnom slučaju ožalošćeni narod odriče se svoga preduzeća. Oni od najranijih starina propovedahu još i ovu zabludu: verovahu, da ako im preti kakva duga i strašna pobuna, tada izađe iz mora jedan vepar, koji ima dva duga zuba kao braniče i valja se po talasima, krećući ih uz jedno strahovito šuštanje.
Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i žreca i hramova sataninih, koji nevernici obožavaju. Nu grad, o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazeći u rat njega pozdravljaju, a i kad se kući vraćaju sa srećnog pohoda, njemu donose svu pljačku. Ždrebom ili pomoću konjskog gatanja, oni se brižljivo izveštavaju i o najuljudnijoj žrtvi, koju sveštenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv, a i krv domaćih životinja, umiruje njihovo najveće besnilo."

Čudno je u ovom stavku, uz druge stvari to, da Titmar u Radgostavu hramu ne nalazi na prvom mestu Radgosta nego Svarožića. Po treći put nalazimo gatanje pomoću konja, a način gatanja je opet posve drugačiji nego onaj kod Svetovida i Triglava.

Adam Bremenski veli nam o Radgostu: "Od slovenskih naroda, koji stanuju između Labe i Odre, najsilniji su Retarijani. Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedište idolopoklonstva. U njemu ima jedan hram satani posvećen, čiji je knez Radigost. Njegov je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; od svuda je opkoljen dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je dopušten samo onima, koji dolaze radi prinašanja žrtve, ili da pitaju proroštvo za savet. Od ovoga hrama do Hamburga ima, vele, četiri dana hoda." /A. Bremenski, II 18./ Ovome bogu Radgostu, priča dalje Adam Bremenski, prinet je na žrtvu i vladika Jovan, kad, postavši zarobljenikom Retarijana, nije hteo da se odreče svoje vere.

Helmold nam takođe spominje boga Radgosta, i to pričajući o jednoj borbi između plemena Ljutića i Retarijana "koji usled starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrđahu, da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja proroštva, i radi prinošenja godišnjih žrtava".

Jedan spomenik o Radgostu imamo i iz XVIII veka. Stredovski /Sacra Moraviae historia, Salcburg, 1710./ u svom delu "Moravia Sacra" kaze da brdo Radhost u Moravskoj duguje svoje ime nekom idolu Radgosta, pa veli dalje: "Beše na tom brdu jedan hram Radgosta (Radhosta). Nekada neznabošci slavljahu tu, prvih dana posle letnje solsticije, praznik posvećen bogu. Danas još na taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochnjald-a, Rožnova i Frideka, pa čak i obližnji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom običaju, ne mešajući u ostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pića i igre".

I Btw onaj krug zar to nije bila oznaka Himlerovog reda Shwartze Sonne?

[dreadx]

Arkona na ostruvu Rujan (Rigen)

Spasoje Vasiljev: "Нарочито чувени храмови и по својој лепоти, ради гласовитости својих пророчишта и свога богатства били су Световидов на Рујну..."

"Најглавније пророчиште било је арконско, а прорицало се у њему помоћ Световидова бељца"

Danski kralj Valdemar I i biskup Absalon od Roskilde osvojili su ostrvo 1168, i uništili hram Svantovida, najsvetije mesto severozapadnih Slovena. Žitelji poražene države su preobraćeni u hrišćanstvo. Uspostavljena je monarhija na ostrvu pod danskim patronatom.